понедељак, 26. март 2012.

Поклоничко путовање-Острог

  Као и претходних година, и ове организујемо поклоничко путовање за манастир Острог. Овај пут полазимо у суботу 21.4.2012. године,  а слике са прошлогодишњег путовања ће нам послужити за илустрацију планиране путање и сатнице. 

Полазак је планиран за 04:00 часа испред храма Св. Ђорђа. Полазимо рано да би стигли на време у манастир Куманицу, где Литургија почиње у 07:00. Одатле носимо дивне успомене од прошле године, као и љубазност и гостољубивост оца Николаја  и целог братства. Након Литургије пут продужавамо ка старој задужбини Немањића-манастиру Морача, а након њега одлазимо у манастир Дајбабе, који се налази на самом улазу у Подгорицу.
             


Предвиђено време за долазак на Острог је око 15 часова, и у манастиру остајемо до краја вечерње службе која почиње у 17 часова. Повратак планиран за 18:15 часова ћемо прилагођавати условима на путу (радови,сатница итд).
Неколико ствари морамо нагласити везано за путовање:
1. Ученици млађи од 16 година, уколико немају личну карту или пасош (што је пожељно, али није обавезно за њих) морају имати ЈЕДАН од следећа три документа: ђачку књижицу ИЛИ здравствену књижицу ИЛИ извод из матичне књиге рођених, као и сагласност родитеља (тачка 3).
2. СВИ ученици старији од 16 година МОРАЈУ имати личну карту ИЛИ пасош, као и сагласност родитеља (тачка 3).
3. СВИ ученици који немају 18 година МОРАЈУ имати сагласност ОБА родитеља на име Јанко Божовић, ЈМБГ 0710971790013, бр.личне карте 176435 МУП Ужице. Сагласност се добија у општини (скупља варијанта) или суду (јефтинија варијанта). Евентуално, ако живе са једним родитељем-његова сагласност као и одлуку о додели старатељства (ако су родитељи разведени) или други неопходни доказ (за децу из дома, ако је један родитељ преминуо, у иностранству службено на дужи период итд).Ученици се могу пријавити код вероучитеља Техничке школе, или на мејл veroucitelj.tehnickaue@gmail.com, као и учлањењем на овај блог и остављањем података у коментару. Потребна документа и уплату потребно је приложити до 6.4.2012. год.
                                                                       

понедељак, 12. март 2012.

О посту и причешћивању



Шта за духовни живот хришћанина значи св. Причешће јасно је из те речи самога Господа: "Ја сам живи Хлеб који је сишао с неба. Ко једе од овога Хлеба живеће вечно... Ако не једете тела Сина човечијег и не пијете крви његове, живота нећете имати у себи. Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер је моје Тело право јело и Крв моја право пиће." Из потпуне вере у ове речи Господње, први су хришћани журили св. Причешћу не по неком наређењу, него непосредно из осећања да без Њега не могу духовно живети, управо онако као што човек не дише по наређењу, него спонтано, осећајући да се без ваздуха гуши и да умире. Одлазили су свагда недељом и празником на св. Литургију и на ђаконов позив - "са страхом Божјим и вером приступите!" сви су у реду прилазили и причешћивали се. Они су притом потпуно осећали да приступају најдубљој тајни наше вере и највећем дару Божијег милосрђа, па су се трудили да Свесветом и Пречистом Богу, у св. Причешћу, прилазе у чистоти и светости срца и душе. Звали су се "свети" и заиста су били свети; чували су се од сваког греха, јер су знали да "ко чини грех, роб је греху", да грех окреће човека на правац који води супротно од Бога, прља душу и чини је неспособном за св. Причешће. Онај ко би ипак пао у грех, одмах се дизао, исповешћу чистио душу од њега да не би у нечистоти примио св. Причешће: "Јер, који недостојно једе и пије ( Хлеб и Чашу Господњу ) суд себи једе и пије, не разликујући Тела и Крви Господње."
У исто време, хришћани су свето држали и установу поста, знајући да је пост божанска установа, јер је још у Старом Завету Бог наредио пост као "наредбу вечну". У Новом Завету је сам Господ Исус Христос постио и рекао да ће Његови ученици постити. Постили су Апостоли и сви Свети... Пост су држали у одређено време ради потребе поста, а причешћивали се ради потребе причешћа стално, како за време поста тако и за време мрса; у посту се постило и причешћивало, у мрсу се мрсило и причешћивало, онако као што данас чине свештеници. Првобитно није било неке посебне припреме за Причешће, нити је пост сматран за једно од средстава за њега. За причешће се припремало целокупним животом, држањем свих Божјих заповести и чувањем од сваког греха.
Тако су поступали и свештеници и верници у хришћанској Цркви за читаво време прогона, за првих 300 година, док су у њу ступали само они који су из чврсте вере у Царство небесно били спремни на све тешкоће да би га задобили. Морални живот хришћана тада је био на великој висини. Но, када је дошла слобода, под царем Константином, 313. године, Цркви су почели прилазити и они који у њој нису тражили и нашли "благо скривено у пољу" и који нису били спремни да све даду да би купили то поље... Стога се ниво моралног живота хришћана у многоме снижава. Светом причешћу многи приступају и тада редовно, али без озбиљог старања да за Њега буду што достојнији. Други, пак, почињу свој редован прилазак св. Чаши да одлажу, са изговорм да желе да се што боље припреме. Али борбу за очишћење своје душе нису водили стално, него повремено, само неколико дана пре Причешћа.Но, и то им је падало тешко , па су све чешће одлагали припрему и само причешћивање, док нису спали на то да се причешћују само четири пута годишње или још ређе.
Због оних првих, Црква је, по речима св. Јована Златоуста, и установила 40 - дневни пост пред Божић и Васкрс: Приметивши штету која долази од немарног поступања, Оци одредише 40 дана... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, тако приступили св. Причешћу чисте савести, колико је то могуће." Оне друге, пак, св. Отац опомиње да се морају трудити не повремено, пред само Причешће, него да им ваља да стално живе тако да му чисте савести могу редовно приступати. На питање "којима треба дати за право, онима који се ретко причешћују, или онима који то чине често", он одговара: "Ни једнима ни другима, него онима који се причешћују са чистом савешћу, чистим срцем и беспрекорним животом. Такви нека пристају свагда. А који нису такви - ниједанпут. Зато што они на себе навлаче суд, осуду, казну и муке."
Но од свих средстава чишћења душе за овај најприснији сусрет и за сједињење са Господом, о примању Његовог Тела и Крви, у свести нашег народа дошло се дотле да се у телесном посту види све и сва. Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: "Јеси ли постио?" и , кад чују потврдан одговор, рећи ће: "Приступи! " Као да је то једино важно, а све друго небитно, и то - да ли овај зна чему приступа и зашто, и то - зна ли Символ вере и основне молитве, и да су му уста и језик чисти од лажи, псовки и ружних речи, и да можда нису блудници; а ако је у питању жена, да није можда сујеверна, да не иде врачарама и гатарама, да не носи никакве амајлије, или да можда не врши побачај... А о интересовању свештеника за редовну молитву, читање св. Писма и богомислије онога ко жели да се причести, и да не говоримо.
Против оваквог механичког приступа св. Причешћу, у православном свету свештеници - пастири интезивно настоје на томе да се верни што чешће , по могућству на свакој Литургији причешћују, спремајући се за то сталним бдењем над својом душом. Познајући добро духовно стање сваког појединачног члана своје пастве, једнима саветују да се причешћују више пута у току поста, другима да то чине и у време мрса, при чему некима да посте два - три дана некима седам дана, а некима да се причешћују стално и без поста...
Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће.
Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности.

Патријарх српски Г. Павле

петак, 23. децембар 2011.

Људима...

  • "Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се"
  • Али не само научно, хладним чињеницама, већ срцем ка Оном ко вас је заволео пре него што сте и постали.
  • Оног Кога сам лично срео, и Који је заробио моје срце, никад оставити нећу, јер ме је волео кад нико није, и помогао кад нико није, и даје ми да видим себе онаквог какав јесам, и каже ми да ме баш таквог воли.
  •  А говори ми и какав могу бити, и разгорева љубав у мени и преко мојих граница... А то ми нико од вас није учинио, и неће, и знам да не може...
  • Зато, жао ми је што не волите Љубав, али Он воли вас.
  • Жао ми је што мислите да Га нисам срео јер Га ви нисте срели.
  • Жао ми је што вама није жао...
  • Али вас волим као Његове најмилије, које је изабрао од вечности да будете ту крај мене, да ме подсећате на мене какав сам био, на Њега какав јесте, и на вас какви ћете бити...
  • "Јер оно што је човеку немогуће, Богу је могуће" 

четвртак, 24. новембар 2011.

О виђењу другога и себе...

   Позив вероучитеља носи са собом лепоту сусрета са младим људима, труд да заједнички схватимо  како да правилно посматрамо свет и све у свету. Но врло често смо у незгодној ситуацији да оправдавамо друге чији поступци нису у складу са оним што говоре. Истовремено, сведоци смо да је савремени правац мисли младог човека ближи размишљању о другом него промишљању о себи, што лако доводи до осуде, љутње, свађе... Постајемо превише негативни, мрачни, а требало би бити потпуно супротно - да будемо позитивне личности, Деца Светлости. Ево шта на ту тему каже један дивни старац:
"Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. 
   Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”
   Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

   Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.
(из књиге “Сузе за свет”)

четвртак, 17. новембар 2011.

За почетак...

"До светлости се допире кроз труд. Историјска сцена је као логор иза чијих жица се налази благодат Светога Духа. Не као да је свет зао него јер је сам по себи смртан. Слобода је јача од смрти јер се опредељује за Бога Који је једино може сачувати од умирања. И то што једном умиремо то не значи да заувек нестајемо. Јер чим можемо да се вратимо у постојање кроз Васкрсење то значи да је смрт побеђена. Проблем тог тријумфа је само што се Парусија још није догодила. Али, то не значи да се до парусијске светлости не може доћи пре њеног коначног остварења и пре личне смрти. Ако желиш да видиш дневну светлост мораш да устанеш из кревета и отвориш жалузине, и исто тако ако желиш да видиш Божанске енергије мораш да се пренеш из учмалости и отвориш духовне очи. И опет, твоје је само да устанеш а Бог ће ти отворити благодатне очи јер ти то не можеш сам својим снагама и мерилима. У твом домену је само прилог слободе али назначење (обожење) зависи од Бога јер је Он Тај Који излива Духа на твоје освећење." 
Преузето са: Upodobljavanje`s blog